Želja ili volja – ko je kriv?

Želim i hoću. Odnos koji često poistovećujemo, i pri tome grešimo. Frojd je razotkrio brojna područja života u kojima su ponašanje i motivi determinisani nesvesnim potrebama, strahovima, anksioznostima i nagonima. Međutim,ono što iz tih radova možemo da izvučemo jeste da su svi ti ljudi snagom svoje volje potiskivali svoja negativna, nezdrava osećanja. Ko god je dolazio kod profesora tada, volju je koristio u svrhe potiskivanja i/ili izbegavanja.

Želja i volja nisu isto. Jeste, želja je ono što nas pokreće. Ali želja bez volje je izgubljena. Kao brod bez kormilara. U jednom tekstu, psihologa Jovanovića, N., sam pročitala divan opis ovog odnosa „ Između želje i volje postoji određeno funkcionisanje u polarnostima. Volja zahteva samosvesnost, želja ne. Volja uključuje mogućnost suprotnog ili izbor, želja ne. Želja daje toplinu, sadržaj, imaginaciju, svežinu i punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Volja štiti želju, omogućava joj da opstane bez prevelikih rizika. Bez želje, volja gubi životnost i teži da nestane u samokontradikciji“. 

Volja jeste zasnovana na našoj želji, ali je potrebno razlikovati ih. Želja je nestabilna jer je ona obojena emocijom, dok volja predstavlja odnos prema sebi. U trenutnku kada nešto poželimo, mi smo motivisani da to i ostvarimo. Problem nastaje kada se emocije kojima je želja obojena promene ili jednostavno nestanu, jer mi možemo osećati želju nekoliko dana a onda ona može nestati (zato je ona nestabilna). To su obično oni trenuci kada „dižemo ruke“ od toga. Psihoterapeut Milivojević, Z., taj obrazac ponašanja naziva obrascem ponašanja neuspeših: „ za nešto se oduševe, nadahnuto se tome posvećuju neko vreme da bi jednog trenutka potpuno izgubili motivaciju i od cele stvari odustali ili je odložili za neko buduće vreme.“ 

Volja ima dva oblika, onaj kada želite nešto ali to strogo sebi zabranjujete. I onaj, kada sebe naterate da radite stvari koje ne želite ali ih smatrate korisnim.

Imati volju, podrazumeva sposobnost da se krećemo ka nekim višim ciljevima i u trenucima kada nam to nije prijatno i ne želimo to. Konačno, ona jeste viši oblik motivacije, odgovaran za ostavrenje ciljeva koji nam nisu tako blizu.

Ona je, u stvari, deo jednog kompleksnog bića, deo čoveka.

Mirjana Marković, psiholog